Иницијатива за оцену уставности Закона о умањењу нето прихода лица у јавном сектору

Једно од основних питања које је адресирано у иницијативи јесте питање о томе да ли је Закон о умањењу нето прихода лица у јавном сектору заправо порески закон. У оквиру тог дела инцијативе су наглашени правни разлози због којих сматрамо да је ”умањење нето прихода” несумњиво један облик пореза:

На почетку је неопходно разјаснити суштински важно питање: каква је правна природа „давања“ или намета који је овим Законом уведен. Иако законодавац у називу Закона користи термин „смањење нето прихода“, реч је о специфичном облику пореза на доходак грађана. Када се оспорени Закон схвати у својој правој природи – тј. као порески закон – онда постају сасвим јасни и разлози за његову неуставност […]

Прво, уставни основ за доношење оспореног Закона, по образложењу самог предлагача, садржан је у чл. 97, тачка 15 којом је предвиђено да „Република Србија уређује и обезбеђује финансирање остваривања права и дужности Републике Србије, утврђених Уставом и законом.” Овакав уставни основ без изузетка се наводи кадгод је реч о усвајању неког од пореских закона. Међутим, праву природу овог закона открива у већој мери уставни основ који се не наводи изричито. Наиме, када је усвојен Закон о утврђивању максималне зараде у јавном сектору (Сл. гласник РС, број 93/12), који би се могао, барем по називу, сматрати најсроднијим с оспореним Законом, као уставни основ за доношење тог закона није наведена поменута тачка 15, већ су наведене тач. 8 и 17 члана 97 Устава РС, а којима је прописано да Република Србија уређује и обезбеђује систем у области радних односа, економске и социјалне односе од општег интереса. Дакле, већ у свом уставном основу („финансирање права и дужности РС“, а не „уређење система радних односа или социјалних односа од општег интереса“) препознаје се права правна природа оспореног Закона као пореског закона.

Друго, оспорени Закон по својој природи није закон о смањењу зарада. Такав закључак проистиче из члана 105, ст. 2 Закона о раду, који предвиђа да се под зарадом запосленог сматра „зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде.“ Другим речима, када се говори о заради сваког запосленог, па и оног у јавном сектору, мисли се на бруто износ зараде. Како новоусвојени закон говори о умањењу нето прихода, то је јасно да овде није реч о мери смањења зарада. Поврх тога, у нето приход (чл. 2, тач. 4 оспореног Закона) који се према овом Закону „смањује“ улази и приход који запослени оствари од другог послодавца из јавног сектора (нпр. накнада коју средњошколски професор у државној средњој школи добије од Завода за издавање уџбеника као ауторски хонорар за написани уџбеник). Међутим, уколико већ није реч о смањењу зарада, а које иначе држава у јавном сектору може да оствари без великих уставних и правних потешкоћа (нпр. законом, одговарајућим уредбама, те најзад кроз колективне уговоре где држава иступа као послодавац, итд.), о чему је онда реч? Једини могући одговор је да је, као и свако друго недобровољно плаћање држави које није праћено противуслугом, и овде у питању један облик пореза.

Треће и коначно, контролу извршења овог закона врши Пореска управа. Уколико Пореска управа утврди да исплатилац прихода није у буџет уплатио износ у висини „давања“ које закон одређује за одређено физичко лице запослено у јавном сектору, Пореска управа доноси коначно решење којим се обвезнику „давања“ (физичком лицу) налаже да тај износ уплати на прописани рачун буџета РС (члан 4, ст. 2, 3, 4 Закона). Осим тога, „у поступку утврђивања, контроле и наплате разлике за уплату нето прихода, на сва питања која овим законом нису уређена, сходно се примењују одредбе закона којим се уређују порески поступак и пореска администрација“ (члан 4, ст. 7 Закона). Према томе, орган управе који се стара о примени Закона, као и поступак по којем тај орган делује у случају потребе, јасно указују да је у случају овог намета реч о једном пореском облику.

Да резимирамо: (1) по намери законописца и законодавца (2) по томе што је реч о недобровољном финансијском давању, а не о било каквом смањењу зарада (3) као и према начину на који се примењује, оспорени Закон је, без икакве сумње, порески закон. Такву правну природу овог закона не може да прикрије његов назив. Уосталом, као што је и из праксе Уставног суда познато, правну природу одређеног правног института не одређује његов назив, него његов правни смисао и веза коју има с другим правним институтима у датом правном систему. Тако је, примера ради, у својим одлукама о уставности и законитости одлука о јавним паркиралиштима појединих органа локалне самоуправе (IУл – 101/2008 од 24.11.2011. године (Сл. гласник РС, број 99/11); IУл – 16/2009 од 27.10.2011. године (Сл. гласник РС, број 92/11)), Уставни суд заузео став да тзв. „доплатна карта“ није никаква накнада за услугу, како су то доносиоци поменутих аката именовали, већ је по својој природи врста казне. Такво исправно тумачење Уставног суда у датим случајевима определило је и његову коначну одлуку о несагласности тих аката с Уставом односно са законом.

Уставни суд ће на основу правних аргумената који су наведени у иницијативи (али и на основу других аргумената; члан 54, став 1 Закона о Уставном суду прописује да Суд није ограничен аргументима и захтевима који су наведени у иницијативи) одлучити о томе да ли се иза формулације ”умањење нето прихода лица у јавном сектору” крије дискриминаторан облик пореза.

Изјаве државних званичника овим поводом наведене су у иницијативи како би се илустровала теза да је не само јавно мњење уверено у порески карактер давања које је овим законом уведено, већ су у то уверени и сами предлагачи закона:

Да је реч о пореском закону, у то немају сумње ни јавно мњење, које је намет који је њиме уведен назвало „солидарним порезом“, ни сами предлагачи Закона. У интервјуу који је дао Франкфуртер алгемајне цајтунгу 21.1.2014, а који је пренео сајт радија Дојче веле (вид. bit.ly/1jAR7bQ), потпредседник владе (која је предлагач закона) А. Вучић је изјавио: „увели смо посебан порез за чиновнике који зарађују више од 550 евра – то нас баш не чини омиљеним у Србији…“. И државни секретар Министарства финансија, Н. Ћорсовић, које је било састављач предлога закона, говорећи о Закону за ТВ дневник изјавио је: „Солидарни порез је установљен законом и он се као такав не може ни укинути докле год се не конституише нова Скупштина. Наш став је био да се он мора увести и то је један вид солидарности како бисмо купили себи довољно времена да неке ствари системски решимо…” (вид. bit.ly/1aY2p6U).